Autorski tekstovi
Juče nisam imala deset sati internet konekciju. Obaveze su stale. To mi je dalo neku kreativnu dimenziju smisla…i tako je nastao moj apsurdni igrokaz. Zanemarite slovne greške ili gramatičke…sad ga čitajte u sirovom stanju…znam da ćete se nasmejati!
SCENA : Stan, kasna večer. Brdo veša za peglanje iz dve mašine. Treća tura veša se okreće u mašini. Čuje se bubnjanje centrifuge. Neispeglan veš stoji kao statua. Košulje i stoljnaci odvojeni su i nepomični…samo posmatraju. Internet je mrtav. Ekipa iz SBB-a ne postoji. Tišina se širi kao miris mariuhuane…gotovo da guši.
KOŠULJE : (šapuću) « Koliko još puta treba da nas operu da bismo bile vredne pažnje ? »
STOLNJAK : « Pa kakva je ovo vrednost ? Samo postojanje u ovom prostoru, dok ništa ne funkcioniše ? »
VEŠ MAŠINA : ( lagano tutnji na 800 obrtaja) « Mene ne pitajte. Samo vrtim ciklus koji ne prestaje. Ne vidim svrhu. »
LIK (izdaje se kao univezitetski profesor): « Pa ne vidim ni ja, Ali ovo je mojs stan, moj svet, i svejedno, ne mogu da ne posmatram. Šta je smisao ? Ko ga dodaje ? Da li je smisao stvaran ili samo iluzija koju čekanje pokušava da potvrdi ? »
Unutrašnji monolog lika koji… Veš je filozof. Košulje su etika. Stolnjak je estetika. Pegla je sila koja pokupokušava da ih poravna. A ja ? Ja sam svedok apsurda, sudija i učesnik u isto vreme.
TIŠINA (ulazi kroz vrata) . “ Ne trađi smisao. Smisao je rasporodat, kao signal interneta. Ostaje vam čekanje. I sto očiju, »
KOŠULJE : « Pa šta da radimo dok čekamo ? »
STOLNJAK : » Da se mrtšimo . da ćutimo. Da budemo.”
LIK (od gore pomenuti): “Da, biti… ali kako da budem u svetu koji ne priznaje moju prisutnost?
UNUTRAŠNJI MONOLOG ISTOG LIKA GORE POZNATOG : « Ah, Beket, Koliko si bio u pravu. Svet ne zna šta da počne san ama. Ni sa svetom. Sve što radimo je čekanje, rzgovor sa stvarima koje nemaju glas, i pravljenja smisla tamo gde ga nema…Pričo mi jedan pisac da mu je drugi pisac iz Japana rekao da je dve godine razgovarao sa kamenom. Čudno…
VEŠ MAŠINA : « Možda smisao dolazi iz ponavljanja. Svaki ciklus, svaki zvuk, svaki pokret…čuliste za mimesis…ali to je iluzija. Jer i ponavljanje je apsurd. »
KOŠULJE : »Pa ako je apsurd, da li smo mi smešne ili tragične ? »
LIK : (smeška se kroz suze) “Dobro, onda smo svi tragično smešni. I to je dovoljno. Pegla, veš , stolnjak, košulje – svi smo u istoj beskrajnoj , htedoh reći neslanoj šali.”
UNUTRAŠNJI MONOLOG: I u toj pali je mir. Ne mir u rešenju, ne mir u internetu ili majstorima. Mir u tome što gledam, što osećam, što mislim. Mir u apsurdu koji poznajem. To je moj Slobodni Univerzitet, seminarski radovi mojih studenata, moje veče peglanja. »
TIŠINA : « Dobro veče, Dobro došla u apsurd. Ali znaš…i apsurd ume da bude topao I nežan.”
LIK: “Dobro veče , apsurde. Samo ti I ja znamo da nije strašno. I sutra će mođda doći novi mastori, novi veš, novi signal. Ali večeras…sto očiju samoće je dovoljno za društvo. »
SCENA II : Sve je isto kao I u prvoj sceni. Pegla stoji na ivici daske za peglanje. Internet i svetlo blicaju. Električni sistem kreće da pucketa..
PEGLA : » (tiho kratko zlosutan šum) « Neću više da budem mirna. Opsovaću. Ne neću. Psovka nije apsurd. Neka bude jurplus i bum ! Sad ćete videti moju moć!”
U tom trenutku: svetlo treperi. Iskre iskaču iz utičnice. Prasak…sve se puši…na sveni dim…Mašina prestaje da brunda. Košulje se zgrče. Stolnjaak se savija u strahu. Tišina se skuplja u uglovima.
LIK (on vam je pozna) : »Ah…pegla ! Ti star tiranijo domaćinstva iz 20. Vek ! Jurplus… ? To je taj zvuk koji objavljuje apsurd, a opet je …život ! »
TIŠINA : (PROLAZI KROZ SOBU) « Dobro veče. Dobro došla u haos. SBB majstori su atigli, ali čekaju električara. A čekanje ….je sve što imate.”
SBB MAJSORI: (stoje na vratima, istaju šemu) “ Majstor je kasnio. Električar?Nije stigao. Mi čekamo…čekanje je deo naše filozofije.”
UNUT…Elektro incident, pegla RAŠNJI MONOLOG LIK VAM JE POZNAT : Ah, beskrajno čekanje. Sve što sam učila, sve što sam pisala, prevodila, predavala studentima – sada je u ovom trenutku koncentrisano…Veš, pegla, majstori, električar – svi igraju I istoj predstavi apsurda. I ja kao neki tamo pisac, professor I pesnik, posmatram kako svet diše kroz krtakte iskre I treptaje (zakašljava se…)
KOŠULJE:”Da li je ovo kazna ili umetnost ? »
STOLJNJAK : « Ne zna se. Možda je oboje. Mošda je posmoderni ritual predavanja o besmislu. »
VEŠ MAŠINA : »Ciklus je prekinut. Ništa se ne završava. Ali sve se nastavlja. Sve se dešava. I ništa nije ex nihilo. »
LIK : »Pa nastavlja se . Sve je Jurplus, majstori, pegla, električar, kuršlus što bi rekli germani…MOžda je ovo moj život u metafori… Sve je čekanje, sve nesavršeno…I svejedno, nešto svetli.”
TIŠINA:Dobro veče. Dobro došla u apsurd- I videćeš : svetlo koje treperi je lepše od trajnog.”
UNUTRAŠNJI MONOLOG
Ah, metafora, symbol, pesniččka slika, očekivani horizonti elektro incident, pegla tiranka, majstori filozofi, električar koji nije stigoa…sve je u mom stanu u mom umu. Svet apsurda. I ja sam ovde. Svejedno što ne postoji rešenje. Svejedno što je haos. Jer ja sam I dalje prisutna ( radi pokrete iz taj čia) I dalje učim, pišem, dišem, radim na slobodnom univerzitetu…živim
KOŠULJE I STOLNJAK (PEVAJU U HORU). “ Dobro veče. Dobro došla u haos. Ali barem treperi. “
LIK :”Dobro veče , apsurde. Samo ti I ja znamo da nije strašno. Sutra će možda biti veš, signal, majstor, pegla bez jurplusa…Ali večeras…trepereće svetlo I sto očiju samoće je dovoljno društvo!”
ZAVESA
– Dodati još neke slike…oplemeniti psovkama
